Rakočević istakao nedostatak timske hemije i preveliki broj vrhunskih igrača kao ključne razloge ispadanja od Francuske sa Tonijem Parkerom
Igor Rakočević, proslavljeni srpski košarkaš i bivši reprezentativac, govorio je o razlozima neuspeha košarkaške reprezentacije Srbije na Eurobasketu 2005. godine, kada je tim predvodio Željko Obradović, jedan od najcenjenijih evropskih trenera. U razgovoru za podkast, Rakočević je podelio svoje viđenje turbulentnog perioda i analizirao uzroke ranog ispadanja sa turnira koji se te godine održavao u Srbiji.
Sastav reprezentacije Srbije 2005. godine činilo je dvanaest izuzetno kvalitetnih igrača, što je kod mnogih tadašnjih stručnjaka i navijača podstaklo očekivanja o mogućem uspehu na domaćem terenu. Ipak, ekipa nije uspela da ostvari značajan rezultat, a eliminisana je u doigravanju protiv jake selekcije Francuske predvođene Tonijem Parkerom.
Rakočević je istakao da glavni problem nije bio kvalitet pojedinaca, već nedovoljno jasno definisane uloge unutar tima: „Reprezentacija ne mora nužno biti najbolja ako ima dvanaest najboljih imena. Potrebna je kombinacija osam vrhunskih igrača, dva dobra i dva mlađa koji su srećni što su tu i daju svoj doprinos kroz zahvalnost i trud“, objasnio je on. Prema njegovim rečima, kada svaki igrač smatra da zaslužuje glavnu ulogu i više minuta na terenu, dolazi do nesklada koji narušava atmosferu.
Rakočević nije eksplicitno imenovao nikoga iz tadašnjeg sastava, ali je poznato da su tokom priprema postojale nesuglasice između njega i Marka Jarića. Dodao je da nedostatak vremena za izgradnju hemije dodatno otežava proces stvaranja funkcionalnog kolektiva: „Ako imamo dvanaest igrača koji svi misle da treba da budu lideri, a samo dvojica ili trojica mogu to realno biti na terenu, neminovno dolazi do problema“, naglasio je bivši reprezentativac.
Govoreći o drugim velikim takmičenjima sa nacionalnim timom, Rakočević se osvrnuo na Svetsko prvenstvo u Indijanapolisu 2002. godine kada je Srbija osvojila zlatnu medalju. Istakao je da ni tada atmosfera nije bila idealna, ali da su rezultati prikrili eventualne nesuglasice: „U Indijanapolisu nismo imali neku posebno dobru atmosferu, dok je godinu dana ranije u Istanbulu sve funkcionisalo savršeno.“
Prema njegovom mišljenju, nezadovoljstvo unutar ekipe može postojati u različitim oblicima i intenzitetima – nekada ga gotovo nema, a nekada može biti izraženije – ali ukoliko ekipa postiže rezultate i osvaja medalje, to ostaje po strani ili ne dospeva u javnost.
Rakočević se dotakao i različitih navika igrača van terena: „Neki vole da ostanu budni duže noću, neki ne mogu da funkcionišu ako ne spavaju pre jedanaest. Ima onih koji vole da popiju ili zapale cigaretu – to su individualne stvari koje ponekad treba dozvoliti kako bi igrač zadržao ritam.“
Ova analiza Igora Rakočevića pruža vredan uvid u unutrašnju dinamiku tima tokom jednog od najtežih perioda za srpsku košarku na velikim takmičenjima.
