Filip Filipović je jedan od onih sportista čija karijera izgleda gotovo nestvarno kada se pogledaju svi osvojeni trofeji.

Dve olimpijske zlatne medalje.

Dve bronze.

Dva svetska zlata.

Šest evropskih titula.

I ogroman broj drugih medalja.

Ali sve je počelo mnogo skromnije.

Na Banjici.

Sa sedam godina.

Dečak koji je ušao u Partizanovu školu

Filipović je rođen 2. maja 1987. godine u Beogradu.

Vaterpolo je počeo da trenira sa samo sedam godina u čuvenoj školi Partizana na Banjici.

Već kao veoma mlad pokazao je ogroman talenat.

Priliku u prvom timu dobio je 2001. godine, kada je imao samo 13 godina.

Nije dugo čekao da postane standardni prvotimac.

Reprezentacija je postala njegova druga kuća

Filipović je prošao kroz sve mlađe reprezentativne selekcije.

A onda je stigla seniorska reprezentacija.

I počela je jedna od najuspešnijih reprezentativnih karijera u istoriji vaterpola.

Već 2003. godine osvojio je evropsko zlato.

Samo nekoliko godina kasnije postao je jedan od ključnih igrača reprezentacije.

Četiri olimpijske medalje

Na Olimpijskim igrama u Pekingu 2008. godine Srbija je osvojila bronzu.

Ista medalja stigla je i u Londonu 2012.

A onda su usledila dva zlata.

Rio 2016.

Tokio 2020.

Filipović je postao dvostruki olimpijski šampion.

U Tokiju je imao i posebnu čast.

Bio je nosilac zastave Srbije na otvaranju Igara.

Čovek za velike utakmice

Filipović je tokom karijere bio poznat po snažnom šutu, inteligenciji i sposobnosti da preuzme odgovornost kada je najpotrebnije.

Nije slučajno što je godinama dobijao priznanja za najboljeg igrača Evrope i sveta.

Bio je najbolji igrač Olimpijskih igara u Riju, najbolji igrač Evropskog prvenstva 2018. i najbolji igrač Olimpijskih igara u Tokiju, prema podacima njegove zvanične biografije.

Odlazak kao šampion

Njegova reprezentativna karijera završena je na najbolji mogući način.

Zlatom u Tokiju.

Ukupno je za reprezentaciju odigrao stotine utakmica i postigao ogroman broj golova. Zvanična biografija navodi 382 nastupa i 679 pogodaka.

Iza sebe je ostavio generaciju koja je godinama dominirala svetskim vaterpolom.

Ali možda je najveća vrednost njegove priče upravo u tome što se sve vratilo na početak.

Dečak sa Banjice postao je olimpijski šampion.

Više puta.

I kada je konačno rekao zbogom reprezentativnom vaterpolu, iza njega nije ostalo pitanje šta je još mogao da osvoji.

Osvojio je praktično sve što je mogao.