Mlada reprezentativka Srbije otkrila kako joj vikanje i razgovor pomažu tokom meča, te govorila o iskustvu sa starijim saigračicama i olimpijskom pritisku
Hena Kurtagić, dvadesetjednogodišnja odbojkašica i reprezentativka Srbije, istakla je važnost komunikacije i vikanja tokom utakmica kao način lične motivacije i angažovanja na terenu. Kurtagić je sa samo 20 godina debitovala na Olimpijskim igrama, a svoje iskustvo iz reprezentacije podelila je u podkastu, osvrćući se na smenu generacija i izazove koje nosi nastup na velikim takmičenjima.
Govoreći o periodu kada je sa Aleksandrom Uzelac ušla u nacionalni tim, Hena je istakla značaj što su imale priliku da nastupaju uz iskusne igračice poput Maje Ognjenović, Tijane Bošković i Jovane Stevanović: “Imala sam sreće kada sam upala u reprezentaciju Srbije sa Aleksandrom Uzelac da to bude starija generacija sa Majom i ostalima. Bile smo poslednje dve devojke koje su uhvatile tu generaciju. Upoznala sam Tijanu, Maju, Jovanu i opustila se jer sam shvatila da su to takođe normalne devojke. Pretpostavljam da ću jednog dana biti na njihovom mestu, pa ću videti kako to izgleda”, izjavila je Kurtagić.
Osvrnula se i na razočaranje što Srbija nije uspela da osvoji medalju na Olimpijskim igrama, napominjući koliko je smena generacija uticala na tim: “Posle Olimpijskih igara je počela smena generacija jer su mnoge igračice otišle u reprezentativnu penziju, a znala sam da su u Srbiji najveća očekivanja jer smo dva puta zaredom bile svetske šampionke. Ekipa se potpuno promenila. Imali smo Tijanu, Slađu i Maju Aleksić koje su bile i na prošlom Svetskom prvenstvu, ali ekipa je bila potpuno drugačija. Znam da sam sebi rekla da moram da se fokusiram jer pritisak je privilegija. Uzelac i ja smo kao mlade ušle u ekipu za Olimpijske igre i to je lepo iskustvo. Ali, Olimpijske igre su takmičenje na kojem glavne uloge treba da imaju najiskusnije, jer devojka od 20 godina nema mnogo toga iza sebe za takav turnir. Ne može da se nosi sa olimpijskim pritiskom i svim ostalim jer je to bio poslednji ples starije generacije. Žao mi je jer kao Srbija nismo mogli da postignemo nešto više i da zatvorimo krug, jer su te devojke osvojile sve osim zlata na Olimpijskim igrama. Zaista su bile motivisane, što se moglo videti na treninzima koji su bili na visokom nivou. Zato mi je žao zbog moje zemlje. Sa druge strane, srećna sam što sam iskusila olimpijski turnir.”
Na pitanje o međusobnoj borbenosti među odbojkašicama tokom mečeva, Kurtagić ističe značaj zajedništva: “Ako jedna loše digne, druga blokira. Ja napravim blok na 14-14 ili 12-12 i onda postaneš uzbuđena, skačemo jedna na drugu, vrištimo… Lično, ja sebe naprežem vikanjem. Mnogo vičem, mnogo pričam i uvek sam na terenu ona koja nešto govori, priča, šali se… Tako sebe motivišem da radim, dok neki ljudi moraju da ostanu tihi i da se fokusiraju na igru. Sve zavisi od osobe”, zaključila je mlada reprezentativka.
Iskustvo Hene Kurtagić pokazuje koliko mladi igrači mogu naučiti od starijih koleginica ali i kako individualni pristupi motivaciji mogu doprineti timu u nastupima za Srbiju.
