Neposredno pre starta velike trke često se može videti ista scena – atletičari skaču u mestu, tapšu noge, udaraju se po butinama ili rukama prelaze preko mišića. Nekome ko ne prati sport to može izgledati kao obična nervoza ili čudan ritual, ali iza tih pokreta krije se spoj fizičke pripreme i psihološke pripreme za maksimalan napor.

U atletici, posebno u sprint disciplinama, prvi trenuci nakon startnog pucnja mogu odlučiti pobednika. Zbog toga sportisti pokušavaju da telo dovedu u stanje potpune spremnosti – da mišići budu aktivirani, a reakcije što brže.

Kada atletičari tapšu ili udaraju noge, oni zapravo podstiču aktivaciju mišića. Lagani udarci i pokreti povećavaju osećaj zategnutosti i budnosti mišića, dok istovremeno šalju nervnom sistemu signal da je vreme za maksimalan napor.

Ovaj proces povezan je sa fenomenom poznatim kao aktivacija ili „buđenje“ mišića. Pre eksplozivnih pokreta, kao što su sprint, skok ili bacanje, sportisti rade kratke i intenzivne pokrete kako bi telo bilo spremno za naglu reakciju.

Pored fizičkog efekta, ovi rituali imaju i snažan psihološki uticaj. Takmičari ponavljanjem istih pokreta pred svaki nastup stvaraju rutinu koja im pomaže da se fokusiraju i smanje tremu. Poznat pokret pre starta daje osećaj kontrole u trenutku kada odlučuju nijanse.

Mnogi atletičari koriste i druge načine pripreme – duboko dišu, skaču nekoliko puta, tresu ruke ili noge, gledaju u određenu tačku ili ponavljaju rečenice koje ih motivišu. Svako ima svoj način da se „isključi“ od publike i potpuno usmeri na trku.

Zanimljivo je da vrhunski sportisti često imaju veoma precizne rutine koje se ponavljaju pre svakog nastupa. One nisu tu zbog sujeverja, već zato što telo i mozak bolje funkcionišu kada imaju poznat obrazac ponašanja.

Dakle, udaranje nogu i tapšanje pre trke nije samo pokazivanje samopouzdanja. To je mali deo složene pripreme u kojoj atletičari pokušavaju da iz izvuku poslednji procenat snage, brzine i koncentracije – upravo ono što često pravi razliku između pobednika i drugoplasiranog.