Fudbalska reprezentacija Italije izostala sa Mundijala 2018, 2022. i 2026, analizirane istorijske negativne serije u sportu
Fudbalska reprezentacija Italije doživela je još jedan udarac jer nije uspela da se plasira na Svetsko prvenstvo u fudbalu po treći put zaredom – za Mundijale u Rusiji 2018, Kataru 2022. i predstojeće prvenstvo u Sjedinjenim Američkim Državama 2026. godine. Ovaj neuspeh je izazvao duboku zabrinutost u zemlji gde je fudbal najvažniji sport, a Italija tradicionalno spada među najuspešnije nacije sa četiri osvojena šampionata – 1934, 1938, 1982. i 2006. godine.
Serija loših rezultata počela je na Mundijalu u Južnoj Africi 2010, gde su aktuelni šampioni ispali već u grupnoj fazi bez pobede. Na narednom takmičenju u Brazilu 2014, Italija ponovo nije prošla grupu – zajedno s Engleskom, koja je takođe eliminisana. U kvalifikacijama za Rusiju 2018. i Katar 2022. italijanski nacionalni tim nije uspeo da izbori plasman, a sada je potvrđen izostanak i sa turnira u SAD-u 2026.
Analize o razlozima ovog dramatičnog pada italijanskog fudbala vode se kako među stručnjacima tako i među navijačima, posebno imajući u vidu da su italijanski sportisti poslednjih godina ostvarivali dobre rezultate van fudbala. Ipak, ni košarkaška reprezentacija Italije više ne ostvaruje uspehe kakve je imala prethodnih decenija.
Italijani nisu usamljeni kada je reč o dugim negativnim serijama u sportu. Španija se nije plasirala na dva uzastopna Svetska prvenstva (1954. i 1958; kao i 1970. i 1974.), ali nikada nije propustila tri uzastopna turnira kao Italija sada. U nekim slučajevima presudili su nerešeni rezultati ili porazi u odlučujućim utakmicama (kao protiv Turske ili Finske), dok su tadašnja pravila često dovodila do eliminacije žrebom.
Slične serije beleže se i na klupskom nivou: Real Madrid je od osvajanja šeste titule Kupa šampiona (1966) čekao čak do 1998. na sledeću evropsku titulu – odnosno pune 32 godine razlike između šestog i sedmog trofeja. Engleski velikan Liverpul nije bio prvak Engleske punih trideset godina (od sezone 1989/90 do titule osvojene tek 2019/20), dok Arsenal čeka novu titulu više od dve decenije.
U Španiji, klubovi poput Betisa čekaju čak preko devet decenija na domaći naslov (91 godina), dok Sevilja očekuje titulu već osamdeset godina.
Van evropskog fudbala primer ekstremno duge “suše” beleže bejzbol klub Čikago Kabs koji je od šampionske titule iz davne 1908. čekao novih čak sto osam godina do nove pobede osvojene tek 2016.
Rugbi reprezentacija Škotske takođe prolazi kroz dugu krizu: poslednji put su osvojili VI nacija davne 2000. godine, kada se takmičenje proširilo ulaskom upravo Italije – koja još nije stigla do svog prvog trofeja.
Negativne serije prate i individualne sportiste: nijedan francuski biciklista nije pobedio na Tur de Fransu još od Bernara Inoa koji je poslednji trijumfovao davne 1985; isto važi za Rolan Garos gde kod muškaraca Francuska čeka pobednika još od Janika Noe iz 1983., a kod žena tek jedno domaće slavlje (Mary Pierce) od Françoise Durr (1967).
U Formuli 1 italijanski tim Ferrari čeka novu titulu svetskog šampiona vozača još od uspeha Kimija Raikonena iz 2007., odnosno konstruktorskog naslova od naredne godine – što dodatno naglašava sportske izazove ove nacije.
I Japan ima svoje tradicionalno razočaranje: sumo rvanje koje predstavlja deo nacionalnog identiteta poslednjih decenija kontrolišu strani takmičari iz Mongolije, SAD-a ili Evrope, dok japanski borci retko pobeđuju turnire otkako je strancima dozvoljeno da postanu najviši rangirani rvači još od početka devedesetih godina prošlog veka.
Padovi velikih nacija i klubova deo su sportskog ciklusa: uspeh nikada nije garantovan niti večan, a aktuelna kriza italijanskog fudbala podseća na stare sportske mudrosti da nijedna loša ni dobra serija ne traje zauvek.
