Život Ivana Budinčevića, bivšeg golmana Hajduka, pokazuje kako su sportske karijere često bez garancije za sigurnu budućnost.
Ivan Budinčević, nekadašnji golman Hajduka i šampion Jugoslavije iz sezone 1978/1979, danas živi u rodnoj Vojvodini i preživljava radeći sezonske poljoprivredne poslove. Njegova životna priča osvetljava realnost mnogih bivših sportista, koji posle karijere teško sastavljaju kraj s krajem. Tema „Ivan Budinčević život posle fudbala“ postaje sve aktuelnija, jer mnogi sportisti nakon uspeha na terenu ostaju bez stabilnih prihoda.
Od šampiona Jugoslavije do borbe za egzistenciju
Budinčević je bio deo generacije Hajduka koja je 1979. godine osvojila titulu prvaka Jugoslavije. Ipak, kako sam ističe, od fudbala nije uspeo da obezbedi sigurnu egzistenciju. Nakon završetka profesionalne karijere, radio je kao trgovački putnik, konobar i trener golmana u subotičkoj Bačkoj. Međutim, danas, kada mu zdravlje dozvoljava, prihvata fizičke poslove na poljoprivrednim imanjima. „Kopam, orem, sejem, sadim, berem, radim kod zemljoradnika doslovno kao najamna radna snaga. Nemam zdravstveno osiguranje, više se i ne javljam na Zavod za zapošljavanje. Nema koristi. Po zanimanju sam stolar, ali nema posla koji ne bih radio. Uzalud mi je“, rekao je Budinčević.
Teška svakodnevica i neisplaćeni dugovi
Situacija u domaćinstvu Budinčevića dodatno je otežana činjenicom da su i on i supruga Ruža godinama bez zaposlenja. Jedini redovan prihod predstavlja penzija njegove tašte, koja iznosi svega 140 evra mesečno. „Sve što čujete o meni je istina. Svi su me zaboravili, a ja skoro gladujem! Bez dinara sam prihoda i ikakve ušteđevine. To je socijalno, a ne nacionalno pitanje. Supruga Ruža i ja smo godinama nezaposleni, pokušavamo sve ne bismo li se negde zaposlili, radili bismo bilo šta samo da zaradimo za hleb. Jedini prihod koji imamo je penzija moje tašte Marije, koja iznosi 140 evra mesečno. Od toga živimo nas troje, zasad bez ikakvih izgleda da se to stanje popravi. Čekam proleće da bih zaradio koji dinar. Ali ostario sam, teško je raditi. Boli me, i supruga se razbolela, imala je infarkt, nosi dva stenta“, otkrio je Budinčević.
Dugovanja klubova i prerani kraj karijere
Osim teške finansijske situacije, Budinčevića prate i neisplaćeni dugovi iz igračkih dana. Klubovi poput ljubljanske Olimpije i vinkovačkog Dinama (današnje Cibalije) ostali su mu dužni oko 50.000 tadašnjih nemačkih maraka. „Mnogi klubovi ostali su mi dužni, nisam se znao izboriti za svoje. Tu ne mislim na Hajduk, koji mi je sve isplatio do poslednjeg centa, ali dužni su ostali ljubljanska Olimpija i vinkovački Dinamo, današnja Cibalija. Jedni i drugi zajedno oko tadašnjih 50.000 nemačkih maraka. Da barem sada imam taj novac“, rekao je Budinčević. Njegovu karijeru prekinula je teška povreda glave, o kojoj je govorio njegov bivši saigrač Srećko Lušić. „Sećam se da je Budinčević krenuo na jednu dugu loptu, Rudež ga nije uspeo preskočiti i udario ga je kolenom u glavu. Nažalost, tom prilikom Buda je doživeo tešku povredu, ispostavilo se da mu je toga dana prekinuta profesionalna karijera. Šteta, bio je vrhunski golman. U to vreme najbolji u Jugoslaviji, a daleko najbolji u vinkovačkom Dinamu i Cibaliji svih vremena“, prisetio se Lušić.
Podrška zajednice i trenerski angažmani
Iako je sportska karijera Ivana Budinčevića završena prerano, on je ostao vezan za fudbal kroz trenerski rad. Bio je trener golmana u subotičkoj Bačkoj, a kasnije je vodio i tim hrvatske manjine iz Vojvodine na Evropijadi. Međutim, njegova životna priča ostaje primer koliko je tema „Ivan Budinčević život posle fudbala“ važna za razumevanje izazova sa kojima se suočavaju bivši sportisti. Na kraju, Budinčevićev slučaj podseća na potrebu za sistemskom podrškom sportistima nakon završetka karijere, kako bi se izbegle slične sudbine.
