Dok se nekada u redovima večitih rivala broj stranaca merio na prste jedne ruke, danas su startne postave Crvene zvezde i Partizana često nezamislive bez igrača sa pasošima Brazila, Senegala, Gane ili Južne Koreje.
Da li je srpska Superliga postala tranzitna zona za inostrane „plaćenike“? I da li cena tih transfera dolazi na naplatu kroz propast domaće omladinske škole?
Derbi više ne miriše na beogradski asfalt kao nekada. Miriše na globalno tržište. U poslednjem „večitom derbiju“, više od polovine aktera na terenu bili su strani državljani. Dok uprave klubova to pravdaju „evropskim ambicijama“, fudbalska javnost je duboko podeljena: da li kupujemo instant uspeh ili prodajemo budućnost naše reprezentacije?
Crvena zvezda: Liga šampiona ne trpi „učenje na greškama“
Strategija Crvene zvezde pod vođstvom Zvezdana Terzića je jasna – da bi se igrala Liga šampiona, potrebni su „gotovi“ igrači. Fudbaleri poput Hvanga, Učena, Babika ili Glazer koštaju milione evra, ali donose fizičku moć i iskustvo koje domaći klinci, ma koliko talentovani bili, objektivno nemaju u tom uzrastu.
„Fudbal je postao biznis u kojem nema emocija. Ako želite da pobedite u Evropi, ne možete čekati dve godine da vam ‘procveta’ desni bek iz omladinske škole. Navijači žele rezultat odmah“, kaže za naš portal izvor blizak vrhu kluba iz Ljutice Bogdana.
Međutim, cena je visoka. Rekordni transferi stranaca često zatvaraju prostor za „bisere“ poput onih koji su nekada direktno iz škole išli u prvi tim. Danas, ti klinci put do prvog tima traže preko pozajmica u Grafičaru ili OFK Beogradu, a mnogi se na tom putu izgube.
Partizan: Između Samsona i preživljavanja
U Humskoj je situacija slična, ali motivisana drugačijim razlozima. Partizan, koji je decenijama živeo od svoje škole (čuvene „Zemunelo“ akademije), poslednjih sezona se sve više okreće stranim napadačima, a rezultata nema. Nvulu Samson ili Erik Kojzek postaju miljenici navijača, ali njihova plata i status direktno utiču na minutažu mladih napadača iz sopstvenog pogona.
Kritičari navode da Partizan, u nemogućnosti da parira Zvezdinom budžetu, pokušava da „pogodi“ sa strancem koji će kasnije biti prodat za veći novac. Ali, šta se dešava kada stranac ne donese prevagu? Ostaje dug, a domaći igrač, koji je mogao da napreduje, sedi na klupi ili tribinama.
Gušenje „porodičnog srebra“
Statistika je neumoljiva: Srbija je jedan od najvećih izvoznika fudbalera u Evropi. Ali, problem je u godinama. Naša deca odlaze sa 18 ili 19 godina, često bez ijedne pune sezone u domaćoj ligi.
Fudbalski stručnjak i bivši trener nekoliko superligaša, koji je želeo da ostane anoniman, za Sportmagazin.rs objašnjava:
„Mi smo postali liga koja uvozi polovne automobile iz inostranstva, dok naši novi Mercedesi stoje u garaži jer niko nema hrabrosti da ih provoza. Stranac mora da bude tri puta bolji od domaćeg deteta da bi zauzeo mesto. Kod nas su često samo ‘za nijansu’ bolji, ali imaju veći ugovor koji moraju da opravdaju.“
Pravilo o bonus igračima – lek ili kozmetika?
Fudbalski savez Srbije pokušao je da ublaži ovaj trend uvođenjem „bonus igrača“ (obavezni mladi igrači u postavi). Iako je to donelo minute nekim talentima, klubovi su brzo pronašli „rupe“. Mladi igrači se često menjaju već u 20. minutu meča, čime se ispunjava forma, ali se suštinski ne pomaže njihovom razvoju.
Takođe, pravilo o ograničenju broja stranaca (četiri u protokolu) često se zaobilazi ekspresnim dodeljivanjem srpskih pasoša igračima koji u Srbiji borave tek godinu dana.
Niko ne spori da su igrači poput Leonarda, Evertona, Marina ili Kastilja podigli nivo srpskog fudbala i naučili našu decu profesionalizmu. Problem nastaje kada se kvantitet pretpostavi kvalitetu.
Ako se trend nastavi, srpski fudbal rizikuje da postane „legija stranaca“ u kojoj će domaći igrači biti samo statisti. Time ne gube samo klubovi, već i reprezentacija, koja crpi snagu upravo iz domaće lige.
