Pre izvođenja penala često vidimo isti prizor: fudbaler stane iza lopte, pogleda gol i nekoliko sekundi nepomično prati prostor ispred sebe.
Drugi, međutim, gotovo namerno izbegavaju da gledaju u određeni deo gola.
I jedno i drugo može imati veze sa psihologijom izvođenja jedanaesterca.
Gledanje u gol može pomoći igraču da se usredsredi na ono što želi da uradi. Fudbaler u glavi može da zamisli putanju lopte i izabrani ugao, dok pogled koristi kao deo rutine koja mu pomaže da ostane fokusiran.
Ali pogled može imati i drugu stranu. Ako igrač previše razmišlja o golmanu ili uglu u koji želi da šutira, može početi da sumnja u svoju odluku.
Zbog toga neki izvođači radije gledaju u loptu ili koriste unapred određenu rutinu i ne menjaju je u poslednjem trenutku.
Važan je i psihološki duel sa golmanom. Dugo gledanje može biti pokušaj da se ostavi utisak potpune sigurnosti, dok izbegavanje pogleda može pomoći izvođaču da ne dozvoli golmanu da utiče na njegovu odluku.
Na kraju, ne postoji jedan univerzalan način. Najvažnije je da fudbaler ima rutinu kojoj veruje, jer kod penala odluka često mora da bude donesena u deliću sekunde, dok je pritisak ogroman.
