Kada fudbalski tim povede pred kraj utakmice, često se može primetiti promena u načinu igre. Dodavanja postaju sporija, lopta se duže zadržava, a igrači više razmišljaju o tome kako da sačuvaju posed nego da što pre krenu u napad.
Razlog je pre svega kontrola rizika. Kada tim vodi, svaki izgubljeni posed može protivniku otvoriti prostor za kontranapad. Sporijom igrom pokušava da smanji broj situacija u kojima može da napravi grešku.
Tu je i psihološki aspekt. Ekipa koja vodi može pokušavati da kontroliše tempo i natera protivnika da preuzme veći rizik. Što protivnički tim više mora da napada, to se mogu otvoriti prostori iza njegovih igrača.
Ipak, preterano povlačenje može imati suprotan efekat. Ako ekipa potpuno prepusti inicijativu protivniku, može se naći pod velikim pritiskom i dozvoliti mu da stvori prilike.
Zato usporavanje igre nije samo gubljenje vremena. U pravom trenutku, kontrola tempa može biti deo taktike kojom tim pokušava da sačuva prednost do poslednjeg sudijskog zvižduka.
