Ako pažljivo pratite košarku, primetićete da mnogi igrači pre slobodnog bacanja imaju gotovo identičnu rutinu. Neko loptu odbije dva puta, neko tri ili četiri, napravi nekoliko pokreta rukama i tek onda šutira.
To uglavnom nije slučajno.
Ovakva rutina služi pre svega da smiri igrača i pripremi ga za šut. Slobodno bacanje je trenutak u kojem nema odbrane, ali je psihološki pritisak veliki, posebno u završnici utakmice.
Ponavljanje istih pokreta pomaže igraču da se fokusira na poznatu radnju umesto na rezultat, publiku ili situaciju na semaforu. Kada se isti obrazac ponavlja na svakom slobodnom bacanju, on može postati gotovo automatski.
Broj odbijanja lopte zato nije univerzalan. Svaki košarkaš razvija sopstvenu rutinu i pokušava da je ponovi što je moguće doslednije.
Zanimljivo je da se rutina često ne menja ni kada igrač promaši. Cilj nije da svaki pokret donese poen, već da se stvori poznat obrazac koji igraču omogućava da ostane smiren i koncentrisan kada je pritisak najveći.
