Svaki roditelj želi najbolje za svoje dete, ali granica između podrške i pritiska često se lako pređe. Sve veći broj mladih sportista suočava se sa očekivanjima koja nisu njihova – da pobeđuju, budu najbolji i ispune ambicije odraslih, dok se ono najvažnije polako gubi: radost igre.
Na malim terenima, u sportskim halama i na bazenima širom zemlje svakodnevno se odvija ista scena. Dete izlazi na teren, pokušava da uživa u sportu, dok sa tribina dolaze glasovi koji mu govore šta je trebalo da uradi bolje.
„Trči brže“, „Zašto nisi šutirao?“, „Moraš da pobediš“, „Vidiš kako drugi mogu“ – rečenice koje roditelji često izgovaraju iz najbolje namere, ali koje kod deteta mogu stvoriti osećaj da nikada nije dovoljno dobro.
Kada dete više ne igra zbog sebe
Sport bi u najranijem uzrastu trebalo da bude prostor za druženje, razvoj samopouzdanja i učenje kroz igru. Međutim, kada rezultat postane važniji od procesa, dete može početi da doživljava trening kao obavezu, a utakmicu kao test na kojem stalno mora da dokazuje svoju vrednost.
Mnogi mladi sportisti ne odustaju zato što nemaju talenat, već zato što izgube motivaciju. Umesto da sport povezuju sa srećom, počinju da ga povezuju sa strahom od greške i razočaranja roditelja.
Roditelji često žive svoje neostvarene snove
Stručnjaci upozoravaju da se iza prevelikih očekivanja nekada krije želja roditelja da dete postigne ono što oni sami nisu uspeli.
Pojedini roditelji u sportu vide put ka slavi, uspehu ili sigurnoj budućnosti, pa svaki poraz doživljavaju kao propuštenu priliku. Problem nastaje kada dete više nije osoba sa sopstvenim željama, već projekat koji mora da ispuni tuđa očekivanja.
Pobediti nije najvažnije – posebno kada si dete
Poraz je sastavni deo svakog sporta. Upravo kroz neuspehe deca uče kako da se nose sa razočaranjem, kako da budu uporna i kako da napreduju.
Ali dete koje posle svakog poraza prvo pogleda prema tribinama da vidi reakciju roditelja šalje jasnu poruku – možda mu više nije najvažnija igra, već strah od kritike.
Treneri često postaju između dve vatre
Mnogi treneri mladih kategorija nalaze se u nezahvalnoj situaciji. Sa jedne strane žele da razviju sportske sposobnosti deteta, a sa druge moraju da objasne roditeljima da preveliki pritisak može imati suprotan efekat.
Najbolji treneri ne stvaraju samo dobre igrače, već pomažu deci da razviju disciplinu, odgovornost i ljubav prema sportu.
Kako izgleda zdrava podrška?
Roditelji imaju ogromnu ulogu u sportskom razvoju deteta, ali ona ne mora da se meri brojem saveta tokom utakmice ili kritikama posle poraza.
Najvažnije je da dete zna da je voljeno i kada pobedi i kada izgubi.
Umesto pitanja „Zašto nisi dao gol?“ ili „Zašto nisi pobedio?“, mnogo korisnije može biti jednostavno pitanje: „Da li si uživao?“
Najveća pobeda je da dete ostane srećno
Nisu sva deca koja treniraju sport budući profesionalci. Većina njih neće igrati za velike klubove, osvajati medalje ili puniti naslovne strane. Ali sport može da im ostavi nešto mnogo vrednije – prijateljstva, samopouzdanje, radne navike i uspomene.
Zato je najveći uspeh roditelja ne da od deteta napravi šampiona po svaku cenu, već da mu pomogne da zavoli ono što radi.
Jer dete koje voli igru ima šansu da napreduje. Dete koje se igre plaši – jednog dana može poželeti samo da pobegne od nje.
