Kada teniser opali servis brzinom većom od 200 kilometara na sat. Gledaoci na semaforu gotovo odmah mogu da vide broj koji pokazuje koliko je loptica bila brza.
Ali kako uređaj uopšte uspeva da izmeri brzinu nečega što se kroz vazduh kreće za samo nekoliko trenutaka?
Za to se koriste radarski sistemi, koji su postavljeni tako da prate lopticu tokom servisa.
Princip je sličan onome koji se koristi za merenje brzine vozila. Uređaj emituje radio-talase koji se odbijaju od loptice. Na osnovu promene frekvencije vraćenog signala sistem izračunava koliko se brzo objekat kreće.
Kod tenisa je zadatak posebno zahtevan jer loptica nakon udarca veoma brzo menja položaj. Sistem mora da razlikuje lopticu od igrača, reketa i drugih objekata na terenu, a merenje mora da bude dovoljno precizno da bi rezultat mogao da se prikaže publici gotovo odmah.
Brzina koja se prikazuje odnosi se na brzinu servisa neposredno nakon udarca, a ne na brzinu kojom loptica stiže do protivnika. Tokom leta ona usporava zbog otpora vazduha, pa je brzina pri kontaktu sa reketom veća od one koju bi loptica imala kasnije.
Zato kada na semaforu vidite, na primer, 220 km/h, taj broj predstavlja početnu brzinu servisa, izmerenu odmah nakon udarca.
Posebno je zanimljivo što razlika od svega nekoliko kilometara na sat može biti značajna na profesionalnom nivou. Međutim, brzina nije jedina stvar koja odlučuje da li će servis biti uspešan. Pravac, rotacija, visina odskoka i preciznost često su podjednako važni.
Upravo zato teniski servis predstavlja kombinaciju sirove snage i neverovatne preciznosti, dok tehnologija pored terena u deliću sekunde pretvara taj udarac u broj koji svi mogu da vide.
