Ako pažljivo posmatrate košarkašku utakmicu, primetićete nešto zanimljivo: gotovo svaki igrač ima svoju malu rutinu pre slobodnog bacanja.
Neko nekoliko puta odbije loptu od parketa, neko je zavrti u rukama, drugi duboko udahne, pogleda obruč i tek onda šutira. Neki igrači imaju toliko precizno definisanu rutinu da gotovo svaki slobodan bacaju na isti način.
To nije samo stvar navike.
Mozak voli poznat obrazac
Slobodno bacanje je specifična situacija. Igrač stoji sam na liniji, nema direktnog protivnika ispred sebe i ima nekoliko sekundi da se pripremi za šut.
Upravo zbog toga postoji prostor da rutina pomogne igraču da se mentalno pripremi.
Kada se isti niz pokreta ponavlja iz utakmice u utakmicu, sportista ne mora svaki put da razmišlja o tome šta treba da uradi. Pokreti postaju automatizovaniji, pa pažnja može da bude usmerena na ono što je najvažnije — šut.
Rutina smanjuje nervozu
Slobodno bacanje može delovati jednostavno, ali u važnim trenucima pritisak je ogroman.
Poslednji minuti utakmice, izjednačen rezultat, prepuna hala i hiljade ljudi koji gledaju svaki pokret — sve to može povećati nervozu.
Tada poznata rutina može da posluži kao svojevrsni mentalni „reset“.
Odbijanje lopte nekoliko puta, dubok udah ili pogled ka obruču daju igraču poznat redosled koji je već bezbroj puta ponovio na treningu.
Zbog toga neki košarkaši insistiraju da rutina bude gotovo identična svaki put.
Ali rutina nije magični recept
Važno je da rutina sama po sebi ne garantuje pogodak.
Njena uloga je pre svega da pomogne igraču da ponovi isti obrazac pripreme i zadrži koncentraciju, posebno kada je pritisak veliki.
Zanimljivo je i da se rutine međusobno veoma razlikuju. Neki igrači loptu odbiju jednom, drugi nekoliko puta. Neko gleda obruč sve vreme, dok drugi pogled na trenutak spušta prema lopti.
Najvažnije je da je rutina poznata, stabilna i uvežbana.
Zato sledeći put kada vidite košarkaša kako pre slobodnog bacanja tri puta odbije loptu, duboko udahne i pogleda obruč, znajte da to nije samo prazna navika.
U nekoliko sekundi on zapravo pokušava da uradi isto ono što je uradio hiljadama puta na treningu — da pretvori trenutak velikog pritiska u poznatu rutinu.
