Stub odbrane Crvene zvezde evocira uspomene na evropsku titulu 1991. i otkriva koliko je ekipu krasilo jedinstvo i poštenje
Ilija Najdoski, nekadašnji defanzivac Crvene zvezde i jedan od ključnih igrača šampionske generacije iz 1991. godine, govorio je o istorijskom uspehu kluba u Ligi šampiona i izazovima koji su usledili naredne sezone. Najdoski se prisetio kako je tim iz Barija ostavio neizbrisiv trag, ali i istakao da bi, da nije došlo do raspada Jugoslavije, Zvezda nastavila da dominira evropskim fudbalom.
“Ekipu iz Barija je bog stvorio. Da je ostala na okupu, da se Jugoslavija nije raspala, mislim da bismo dominirali još dve godine u nizu. Niko nije mogao da nam se suprotstavi u Beogradu”, rekao je Najdoski. Istakao je kako su protivnici strahovali od gostovanja u Beogradu, što mu je potvrdio i Fernando Hierro nakon njegovog transfera u Španiju.
Najdoski se osvrnuo i na sezonu 1992. godine kada su brojni ključni igrači napustili klub: “Sledeće godine, kad ekipa nije bila ista, kad su nam otišla četvorica ili petorica igrača, pa igrali u Sofiji i Budimpešti — bili smo na korak do finala. Da smo pobedili Sampdoriju u Sofiji opet bismo bili u finalu. A Sampdorija predvođena Boškovom, sa Manćinijem, pokojnim Vijalijem, Lombardom, Katanecom… Ta utakmica u Sofiji je jedina u kojoj nije bilo doping kontrole. Ni UEFA nije odgovaralo da opet igramo u finalu.”
Govoreći o tajni uspeha tima iz Barija, Najdoski naglašava: “Vrline naše ekipe bile su drugarstvo i poštenje. Klub nas je fenomenalno pratio. Džaja i Cvele su zaslužni što je cela Zvezda porasla. U to vreme imali smo evropske uslove — bili smo ravni sa Realom i Barselonom. Ali najvažnije je da smo svi bili pravi drugari. Kakve igračine Zvezda imala — niko se nikad nije izdvajao kao lider; svi su bili lideri na svoj način.”
Najdoski ističe koliko je tim bio povezan van terena: “Kad dobijemo i slavimo svi idemo zajedno — nema razdvajanja. Na terenu nismo čekali instrukcije trenera; sami bismo rešavali probleme ako bi ih bilo tokom igre.”
Prisećajući se legendarne polufinalne utakmice protiv Bajerna Minhena 1991. godine kada Zvezda slavi sa 2:1 u Minhenu, Najdoski kaže: “Bajern je bio odlična ekipa. Mislim da postoji podatak da tada nisu izgubili evropsku utakmicu kod kuće preko 25 godina. Posle te pobede znali smo da će revanš biti tri puta teži.” On sam nije igrao zbog žutih kartona: “Da sam igrao taj meč kakav je bio — sa mnogo kontri — možda bih dobio žuti karton pa ne bih mogao igrati finale.”
O finalu protiv Olimpika iz Marseja koje se igralo 29. maja 1991. godine u Bariju ističe pripreme kao ključ: “Najpametniji potez Džaje i Cveleta bio je što smo sedam dana ranije otišli u Bari — izolovani od pritiska javnosti mogli smo potpuno mirno da se spremimo.” Posebno naglašava sigurnost tima pri izvođenju penala: “Imali smo petoricu sigurnih izvođača penala; Dika Stojanović odmah brani prvi penal Amorosu — koncentracija naših igrača bila maksimalna.”
Na kraju opisuje atmosferu posle osvajanja titule: “Ne može to rečima da se opiše — osećaj iznutra koji retko može da se doživi na utakmici… Slavlje uz trubače trajalo je dugo a Italijani nisu mogli verovati koliki ceh pravimo! Zvezda tada bila zaista jaka.”
