„Moraš da pobediš.“
„Nemoj da pogrešiš.“
„Zašto nisi dao više?“
„Ako nastaviš da treniraš, jednog dana možeš biti profesionalac.“
Rečenice koje odraslima možda zvuče kao motivacija, dete ponekad može da doživi potpuno drugačije.
Sport bi trebalo da bude prostor u kojem dete trči, igra se, druži, uči da sarađuje i prihvata pobedu i poraz. Međutim, kako takmičarski sport postaje sve ozbiljniji, granica između zdravog podsticaja i pritiska može lako da se izgubi.
Kada trening prestane da bude zabava
Nije problem u tome što dete želi da pobedi.
Takmičarski duh je normalan deo sporta. Problem nastaje kada dete počne da veruje da njegova vrednost zavisi od rezultata.
Ako je posle svake utakmice najvažnije pitanje „Jesi li pobedio?“, dete može vremenom da zaključi da sve ostalo nije dovoljno važno.
Kako je odigralo?
Da li je napredovalo?
Da li se zabavljalo?
Da li želi ponovo na trening?
Ta pitanja često govore mnogo više od rezultata na semaforu.
Američka akademija za pedijatriju navodi da roditeljska podrška, kada je usmerena na razvoj i zadovoljstvo deteta, može pozitivno uticati na njegovo iskustvo u sportu, dok pritisak da se pobedi može doprineti stresu i negativnom odnosu prema sportu.
„Moj sin mora da bude najbolji“
Roditelji uglavnom žele najbolje za svoje dete.
Problem nastaje kada se roditeljska ambicija neprimetno pretvori u dečju obavezu.
Neki roditelji sanjaju da će dete jednog dana igrati za veliki klub, reprezentaciju ili dobiti sportsku stipendiju.
To nije nužno loše.
Ali dete možda ima potpuno drugačiji cilj.
Možda želi samo da igra fudbal sa drugarima.
Možda voli košarku, ali ne želi da trenira šest puta nedeljno.
Možda želi da proba atletiku, plivanje ili neki potpuno drugi sport.
Stručne smernice upozoravaju upravo na to da motivacija za bavljenje sportom treba da dolazi i od deteta, a ne samo od odraslih.
Sve više treninga ne znači automatski i bolji rezultat
Jedna od zabluda u dečjem sportu jeste ideja da dete mora stalno da trenira kako bi napredovalo.
Više treninga, više utakmica i takmičenja tokom cele godine mogu delovati kao recept za uspeh.
Ali mladi organizam mora da ima vreme za oporavak.
Američka akademija za pedijatriju upozorava da prevelik obim treninga i prenatrpani rasporedi predstavljaju faktore rizika za sagorevanje mladih sportista. Problem može biti još izraženiji kada dete istovremeno igra za više timova ili se tokom cele godine bavi samo jednim sportom.
Drugim rečima — odmor nije znak slabosti.
On je deo treninga.
Kada dete više ne uživa u sportu
Postoje znakovi koje roditelji ne bi trebalo ignorisati.
Dete koje je nekada jedva čekalo trening odjednom počinje da traži izgovore.
Postaje nervozno pred utakmicu.
Plaši se greške.
Stalno govori da nije dovoljno dobro.
Žali se na umor ili bolove.
Rezultati počinju da padaju.
Ili jednostavno kaže:
„Neću više da treniram.“
Naravno, jedan loš trening ne znači da je dete sagorelo.
Ali ako se promene ponavljaju i traju, vredi razgovarati sa detetom, trenerom i po potrebi zdravstvenim stručnjakom.
Sagorevanje kod mladih sportista može uključivati fizičku i emocionalnu iscrpljenost, gubitak interesovanja i osećaj da sport više nije prijatan.
A šta se dešava pored terena?
Pritisak ne dolazi samo sa treninga.
Dolazi i sa tribina.
Roditelj koji viče na sudiju.
Roditelj koji kritikuje trenera.
Roditelj koji detetu objašnjava svaku grešku čim utakmica završi.
Dete možda ne čuje samo: „Mogao si bolje.“
Može čuti: „Nisi dovoljno dobar.“
I tu nastaje problem.
AAP navodi da su preterana roditeljska očekivanja povezana sa većim pritiskom i anksioznošću vezanom za sportski učinak, dok podrška usmerena na trud, razvoj i uživanje može imati pozitivniji efekat.
Ni trener nije samo trener
Veliku ulogu imaju i treneri.
Dobar trener ne uči dete samo kako da šutira, trči ili postiže gol.
On ga uči kako da prihvati poraz, kako da sarađuje, kako da se ponaša prema protivniku i kako da nastavi kada mu ne ide.
Problem nastaje kada pobeda postane važnija od razvoja deteta.
Vikanje, vređanje, ponižavanje i stalno poređenje sa drugima nisu isto što i zdrava disciplina. AAP upozorava da grubo kritikovanje, previsoka očekivanja i ponašanja trenera usmerena prvenstveno na pobedu mogu imati negativne posledice po mlade sportiste.
Šta roditelj zapravo može da uradi?
Možda je najvažnije da dete zna da ga roditelj neće manje voleti zato što je izgubilo utakmicu.
Umesto:
„Zašto si to promašio?“
probajte:
„Kako ti je bilo na utakmici?“
Umesto:
„Moraš više da treniraš.“
pitajte:
„Da li i dalje uživaš u ovom sportu?“
I umesto da odmah analizirate svaki potez, nekada je dovoljno reći:
„Gledao sam te. Delovalo mi je da si se trudio.“
Za dete to može značiti mnogo više nego detaljna analiza utakmice.
Nije svako dete budući profesionalac — i to je sasvim u redu
Od ogromnog broja dece koja počnu da treniraju neki sport, samo mali broj će jednog dana postati profesionalci.
Ali to ne znači da je vreme provedeno na treningu bilo uzalud.
Dete kroz sport može naučiti disciplinu, odgovornost, saradnju, upornost i prihvatanje poraza.
Može steći prijatelje.
Može postati fizički aktivnije.
I može zavoljeti kretanje za ceo život.
To je možda i najveća pobeda.
Najvažnije pitanje nije „Hoće li postati šampion?“
Već:
„Da li je srećno dok trenira?“
Ako dete želi da bude najbolji — podržite ga.
Ako želi da se takmiči — budite uz njega.
Ako izgubi — pomozite mu da razume da jedan rezultat ne određuje njegovu vrednost.
A ako jednog dana kaže da više ne želi da trenira, razgovarajte sa njim pre nego što donesete zaključak da je „odustalo“.
Jer cilj dečjeg sporta ne bi trebalo da bude stvaranje što više šampiona.
Cilj bi trebalo da bude da deca zavole sport dovoljno da mu se vraćaju i kada više nema roditelja na tribinama, medalje oko vrata i trenera koji ih poziva na trening.
