Abbas Rahim, Sharar Haydar i Saad Qais među žrtvama brutalnosti režima Udaya Huseina u periodu 1980–2003, dok je fudbalska reprezentacija Iraka trpela posledice svakog poraza.
Irački fudbal tokom vladavine Sadama Huseina i njegovog sina Udaya bio je sinonim za represiju, torturu i strah, a brojni istaknuti igrači poput Abbasa Rahima, Sharara Haydara i Saada Qaisa trpeli su teške posledice zbog sportskih neuspeha. Fudbal pod Sadamom nije imao primat u političkoj agendi, ali je tokom rata sa Iranom 1984. godine Hussein Kamil naložio da vojni tim mora po svaku cenu osvojiti titulu nacionalnog šampiona. Sudije su bile pod pretnjom, produžeci su trajali više od pola sata – šampion je unapred bio određen iz političkih razloga.
Za razliku od oca, Uday Husein je kao predsednik Iračkog olimpijskog komiteta i odgovorni za sport u zemlji pretvorio fudbal u oruđe lične brutalnosti. Porazi nisu bili samo sportski neuspesi – svaki promašeni penal ili neslaganje sa šefom mogli su doneti batine, bičevanje po tabanima ili zatvor. Svedoci tog vremena navode da su podrumi Komiteta pretvoreni u prostorije za mučenje gde je Uday često lično prisustvovao ili učestvovao u torturi.
Abbas Rahim Zair, bivši reprezentativac sa 35 nastupa, tri puta je hapšen iz sportskih razloga: prvi put 1998. nakon što je omladinska selekcija izgubila tri od četiri utakmice na Azijskom prvenstvu za mlade u Tajlandu; drugi put posle promašenog penala protiv Al Wahde u Ligi šampiona Azije 2001; treći put zbog glasanja protiv “pogrešnog” kandidata za predsednika Olimpijskog komiteta. Svaki od ovih incidenata značio je dane provedene u zatvorskim ćelijama palata Al-Radwaniyah ili drugim centrima moći režima.
Sharar Haydar, reprezentativac sa više od 40 nastupa, takođe je svedočio o užasnim torturama: „Posle poraza 2:0 u Amanu bio sam mučen četiri puta. Bacali su nas nage i vezane na prljave ćelije… Ja sam kao zvezda dobijao dvadeset udaraca bičem dnevno dok se Uday smejao.“ Preminuo je od infarkta u Istanbulu avgusta 2021. godine.
Saad Qais, internacionalac iz perioda 1987–1993., pobegao je iz Iraka marta 2003. godine i opisao svoje iskustvo nakon što je isključen tokom utakmice Kupa pobednika kupova Azije kada je njegov Al Shorta izgubio od Köpetdag Asgabata iz Turkmenistana: „Po povratku sam uhapšen i pretučen do nesvesti – rane nisu zarasle dve godine“, rekao je norveškom listu Dagbladet.
Nakon američke invazije i smrti Udaya Huseina jula 2003., situacija se promenila ali fudbal ostaje poprište nasilja. Tokom meča između Karbale i Al-Quwa Al-Jawiya juna iste godine sedam igrača Karbale teško je povređeno nakon intervencije iračkih SWAT jedinica, a trener Mohammad Abbas al-Jaboury preminuo je usled zadobijenih povreda.
Zbog bezbednosnih razloga FIFA nije dozvoljavala igranje međunarodnih mečeva na iračkom tlu između marta 2013. (poraz od Liberije) do juna 2017. kada su savladali Jordan (1:0) u Basri. Najveći uspeh ostaje plasman na Svetsko prvenstvo u Meksiku 1986., ali ni tada igrači nisu bili pošteđeni – po povratku kući svi su bili kažnjeni nakon tri minimalna poraza protiv Belgije, Paragvaja i domaćina Meksika.
